Kompresijom datoteka smanjujemo njihovu veličinu odnosno količinu podataka koje one sa sobom nose. Nekada smo datoteke kompresovali da bi više njih stalo na hard disk računara, danas su diskovi postali dovoljno veliki tako da o tome više ne vodimo računa pa kompresiji pribegavamo uglavnom prilikom slanja datoteka preko mreže: manje podataka se brže pošalje. Postoje kompresija bez gubljenja podataka i kompresija sa gubljenjem podataka.
Osnovno svojstvo kompresije bez gubljenja podataka je mogućnost kasnije dekompresije istih tih podataka kada se oni dobijaju u originalnom, neizmenjenom obliku. Ovaj način kompresije se zasniva na identifikaciji uzastopnog ponavljanja podataka te zamene nečim jednostavnijim. Tako na primer, ako u dokumentu imamo deset jedinica koje se ponavljaju jedna za drugom, umesto da pamtimo "jedan jedan jedan..." mi ćemo to pribeležiti kao "deset puta jedan". Ovo je jedan od najjednostavnijih algoritama a ljudi su vremenom razvili bezbrojne načine skraćenog zapisivanja, neke više neke manje efikasne, tako da imamo i različite stepene kompresije u zavisnosti od primenjenog algoritma ali i od polaznog tipa podataka (tekst, slika itd). Najpoznatiji formati ovako kompresovanih podataka (za koje smo svi čuli) su RAR, ZIP i 7Z, i oni koiriste različite algoritme za kompresiju.
Kod kompresije sa gubljenjem podataka, kao što i samo ime kaže, dolazi se do uštede na količini podataka eliminisanjem nekih manje bitnih informacija. Na primer, kod MP3 kompresije se odsecaju delovi zvučnog spektra koji su nebitni (ili manje bitni) a prisutni su u originalnom tonskom zapisu. Tada kažemo da je gubitak tih informacija prihvatljiv: nismo dobili nešto što je 100% verno originalu (nije moguće dekompresijom doći do tačnih originalnih podataka) ali nismo mnogo ni izgubili. Najpoznatiji formati ovako kompresovanih podataka (za koje smo svi čuli) su MP3, MPEG i JPEG.
Нема коментара:
Постави коментар